Restoran Credo – degustacioni meni koji nije baš razbudio naša čula

Relativno nov restoran u Beogradu sklopu hotela Courtyard by Mariott, u kom ističu da radi chef koji je radio u inostranstvu po restoranima sa Michelin zvezdicama. Ne idemo često po hotelskim restoranima ali ovo je zvučalo da vredi probati.

Restoran je smešten na 1. spratu hotela, uređen više u bistro stilu i otvorenog koncepta – ovde više mislim na to da nema nikakvih zidova već se on nalazi na  otvorenom prostoru gde stepenicama ili liftom možete prići bilo da ste gost hotela ili restorana. Zbog te otvorenosti deluje prostrano sa prijatnim pogledom na Trg Republike (doduše bolji je pogled na trg iz dela gde je kafić a ne restoran), ali sa druge strane ta otvorenost nije baš ambijent za fine dining veče, plus kako se otvore vrata od hotela, a mi smo sedeli na spratu blizu ulaza, zapahne fino hladan vazduh.

Pošto smo bili po prvi put – naša klasika – odlučili smo se za degustacioni meni. Imaju i naziv za njega 5 čula a sastoji se od 10 hodova. Odlučili smo se i da vina prate klopu da bi bio kompletan ugođaj. Iznenadili smo se što je cena degustacionog menija, naspram cena pojedinačnih jela, dosta povoljna 3.400 din za 10 hodova i dodatnih 1.700 din za uparivanje vina i klope. Ps. zbog naziva degustacionog menija i nekih okolnosti u jednom trenutku nam se javila dilema da li će biti 5 ili 10 hodova, u daljem tekstu će vam biti jasno zašto smo imali dilemu.

Inače malo nam je bilo neobično što je pribor za jelo bio direkt na stolu koji nije bio prekriven stolnjakom ili podmetačem.

Početak – krema od foiegrass sa slatkastim briošem, začinskim travama i lešnikom. Krema je bila malo laganija, nedovoljno izraženog ukusa džigerice ali i kiselkasta. Zbog te kiselkastosti se nije baš slagala uz slatkasti brioš ( a obično slatko ide dobro uz guščju džigericu). Za početak nisu nas baš oduševili ali nas je interesovalo čime će nam dalje razgaliti čula.

Sledeći hod su bile bakine knedle sa sirom i tartufima. To jelo mi je zapalo za oko i kad smo gledali meni, pa me je baš interesovalo kakvo će biti. Testo dosta kompaktno i teško, sir kiselkast, tartufi su se osećali a sve je to bilo u sosu koji je bio dosta slan. Ne dešava mi se često, ali pola porcije sam ostavila, jer je bilo baš zasitno i bez obzira što je imalo tartufe, kombinacija koja nije bila baš najbolja.

Usledio je intermezzo – kruške infuzovane lajmom. Meni su se svidele ali nam se tu pojavila dilema koliko ćemo hodova imati (5 ili 10). Pošto su prošla samo 2 hoda a već nam je usledilo nešto što smo mi doživeli kao sorbetto, pomislili smo da će ipak biti 5 hodova ukupno, sa čim u stvari i ne bih imala problem (logično bi mi bilo i zbog cene koja je dosta povoljna a i zbog zasitnosti do tada posluženih jela) . Međutim ipak se ispostavilo da će biti duža degustacija.

Losos sa sirićem i renom preliven supom od krastavca. Losos i ren (sir se nije toliko osećao) je bila lepa kombinacija, ali je supa od krastavaca bila dosta slatka i bilo ju je previše. Možda je trebalo samo malo preliti a ne napuniti činijicu supom.

Taljatele (kako nam je konobar rekao a ja ih krstila torteline) punjene sremskim sirom prelivene balzamikom starim 20 godina i listićima parmezana. Mirisalo je lepo ali je balzamiko uprkos godinama bio dosta kiselkast a testo opet teško. Mnogo jaka i debela tekstura testa – delovalo je kao da je sušeno pa podgrevano.

Lignje u miso sosu sa ukišeljenim prazilukom – jelo koje je i zvučalo interesantno a i bilo je ukusno. Lignje isečene na trakice kao nudle, praziluk interesantnog ukusa, dobro se slagao sa sosom i lignjama i davao šmeka celokupnom jelu.

Onda su nam za sto, opet kao intermezzo, doneli kriške hleba sa aromatizovanim kremom od putera. Zapitala sam se kako je moguće da puter nema nikakav ukus + tada smo shvatili da su se verovatno zbunili i da je to trebalo prvo da nam se posluži kada smo došli, a sada da bude intermezzo sa kruškom:-). Ako se nisu zbunili, onda ne shvatam logiku- pogotovo što su posle hleba i putera, usledila rebarca kao završno jelo slanog dela degustacionog menija.

Rebarca su bila sa lešnikom i peršunom uz pire od batate. Pire je bio dobar i slagao se sa rebarcima, al rebarca su u stvari bila slanina odnosno svinjska potrbušina. Prezentacija nam se nije baš svidela jer je jelo bilo zamaskirano začinima.

Usledila su i dva deserta. Bela čokolada sa borovnicama sa dodatkom sladoleda od crne čokolade. Crna čokolada je bila višak jer je i bila gorča i jaka pa se izgubio ionako slab ukus bele čokolade – koja bi da je bila samostalna ipak dala i drugačiji i bolji utisak.

Kolač sa lešnikom, domaćim sladoledom od kokosa, čokoladni sosom i karamelom (alla brownie sa lešnikom)  – zasitan, težak, maltene za ˝betoniranje˝.  Da smo došli samo na desert bi bio ok, ovako posle ovoliko hodova iako je ukusan, je bio malo težak.

Vina koja su pratila klopu, su bila uglavnom dobra i dobro pogođena uz jela. Ono što je bilo neuobičajeno je da su ih donoslili uz klopu već sipana u čašu, pa nisi mogao ni da vidiš flašu vinara čije vino piješ. Time se malo izgubilo na draži i celokupnoj degustaciji ali i boljem upoznavanju sa vinima. Inače vinska karta im deluje pozamašno, ali kada se malo detaljnije prošnjura po njoj ispadne da kod vina koja su iz regiona imaju samo srpska vina i samo jedno belo iz regiona, dok se kod inostranih i dalo naći nešto.

Usluga je bila prijatna, gostoljubiva, objašnjavali su ok i jela pića – ne toliko ubedljivo za klopu, ali za objašnjavanje vina su bili ok.

Dinamika iznošenja jela je bila malo ubrzana. Hodovi su sledili gotovo jedan za drugim, bez neke pauze. Čim bismo završili sa klopom, odmah su odnosili i donosili nova jela sa čašom vina koji ide uz tu klopu. Tako da ni vinca nisi mogao sa guštom da popiješ i prepustiš im se. Kada smo pogledali na sat celokupna tura od tih 10 hodova je trajala malo više od 2 sata.

This slideshow requires JavaScript.

Sve u svemu malo smo se razočarali jer od svih 10 jela, nijedno nije bilo da kažemo baš dobro ili baš interesantno. Celokupna naša degustaciona priča je bila malo preteška, kako zbog dosta jakih i zasitnih jela, tako i zbog nekih porcija koje su bile malo veće od  onoga što je uobičajeno za degustacioni meni. 

Recenzije koje sam našla na netu o ovom restoranu su sve u pohvalnom smislu, s’tim da oni koji pominju jela pišu o nekim drugim jelima – tj drugom degustacionom meniju. Možda mi nismo bili srećne ruke i možda chef za ovaj novi degustacioni meni nije baš najbolje odabrao, niti tada spremio jela ( idem logikom – svi možemo da imamo ˝jedan od onih dana˝) ali celokupan utisak je takav da nemam razloga da ponovo idem tamo.

SUMA SUMARUM

Ambijent: više bistro štimung nego restoranski, pogled na Trg Republike al više iz dela gde je kafić

Atmosfera: prijatna- opuštena

Klopa: degustacioni meni nas nije oduševio

Cene: visoke $$$$, cena degustacionog menija povoljna ali spram toga šta se dobija ne vredi

Vina: mogla bi biti veća zastupljenost vina iz regiona

Moja preporuka:

Rezervacija: poželjna, mada kada smo mi bili nije bilo puno gostiju

Njihov sajt: update, sajt im nije trenutno u funkciji